Član
Sada ću vam ispričati priču koja je ostavila najviše uticaja na mene otkako se bavim humanitarnim radom,nisam neki pisac pa mi ne zamjerite na gramatičkim greškama.
Krenusmo mi tako jučer prema Gluhoj Bukovici da isporučimo pomoć porodici Mekić,a par dana prije kaže meni moj dobar prijatelj i mnogo dobar čovjek Armin Sipović Sipa „Elvire,trebali bi usput obići još jednu porodicu samo da vidiš u kakvim uslovima žive,a vjeruj mi zijanit ćeš se kada vidiš“ .. ma reko,Sipa brate,dovoljno mi je to što si mi ti rekao,te ja tu odmah odvojim dio sredstava za njih,ne znajući uopšte ni koliko ih ima,koja su godišta djeca,šta imaju,šta nemaju itd. I tako na putu prema Bukovici stade Sipa tu negdje blizu Lašvanske petlje samo da vidimo tu porodicu. Pređosmo cestu i krenusmo prema kući i tu nekih 50-tak metara prije ja ugledah tri najsretnija osmijeha koja sam ikada u životu vidio kako trče prema nama.Dođoše do nas i počeše nas grliti i pozdravljati kao da smo im najbliži rod.Dakle vide mene,totalnog stranca,kako sa rukama u džepovima (u tom trenutku nismo niša nosili od pomoći) idem prema njima i trče u zagrljaj kao što djeca samo majci trče. U tom trenutku mi je bilo puno srce kad sam ih vidio takve nasmijane,sretne,pune ljubavi da bih samo nakon dvadesetak koraka tj. nakon što sam zakoračio u njihovu kuću skoro u sekundi zaplakao ali sam se nekako suzdržao zbog te djece. Tu smo se zadržali kratko i rekli im da ćemo im u povratku svratiti i pitali ih hoćete li nešto posebno da vam kupimo na šta je mala Nura (12) rekla „kupite nam teka“,a njen brat Emin (10) „kupite nam soka i ruksak“ ,reko kakav sok hoćeš,kaže „od narandze“. Otišli smo mi u Gluhu Bukovicu,našli se sa našom ekipom iz Travnika,isporučili porodici Mekić pomoć u vrijednosti nekih 4 hiljade maraka i u svim drugim uslovima ja bih bio presretan jer to je do sada najveća akcija bila i prvi pomozi.ba konvoj ali ja nisam bio presretan jer toliko mi se srce steglo bilo,kao što se i sada steže dok ovo pišem zbog onoga što sam vidio par sati prije. U povratku smo svratili i kupili im hrane,školskog pribora i 2 ruksaka(vrijednosti nekih 250KM). Silazimo opet prema njima a stvari smo ostavili u autu i opet nas dočekuje osmijeh i neka nevjerovatno pozitivna energija četvero djece koja ništa ali bukvalno ništa nemaju. Opet smo dakle bili bez stvari što dovoljno govori da su se oni obradovali nama,a ne stvarima iako su im za život neophodna.Ta djeca vole sve ljude i ne mogu,jednostavno ne mogu evo još uvijek da dođem sebi od jučer i baš mi je teško dok ovo kucam. Kad smo ih sve pozdravili a u tom trenutku ih je bilo četvero plus majka Aida,otišli smo zajedno do kombija po stvari i naglasili da je to samo malo što smo im sada usput donjeli ali da ćemo se ako Bog da vratiti sa dosta više i hrane i garderobe. Iako evidentno zeljni svega oni su te stvari samo unjeli u kuću i vratili se vani da se igraju sa nama,dakle nisu „nasrnuli“ da gledaju sta ima u tim kesama što bi bilo sasvim normalno već su unjeli to i izašli vani da unose nešto u srca svih nas što ja ne znam šta je,da li je to ljubav,radost,sreća.. stvarno ne znam šta je ali je energija tako jaka koja moze pomjeriti planine,energija koju ja vama sada pokušavam prenjeti kroz ovu priču i ove slike. Majka Aida nam je ispričala sve o uslovima (mada nije trebalo ništa pričati jer nam je svima bilo više nego jasno) u kojima žive ,a nakon nekog vremena stiže otac Ibro sa najstarijim „dječakom“ Osmanom (13). Riječ dječak sam stavio pod navodnike jer Osman je sve ali dječak nije.Osman se pozdravio sa nama sa stavom jednog domaćina,sa kulturom i pristojnošću koju nemaju ni djeca koja pohađaju najskuplje škole na svijetu,o tako mi Boga nemaju.Osman radi sa ocem sve poslove koji ljudi sa svojih 30-40 godina rade. Osman je u stanju sutra da sam prehrani svojih četvero braće i sestara bez ičije pomoći.Osman je sve,sve samo dječak nije,iako mu je 13 godina. Osman ima jedne cipele,tri broja veće.Osman ima jednu jaknu,Osman ima jedne hlače,Osman ima jednu majicu ali Osman ima srce koje nema niko od nas,niko. Otac Ibro nam priča kako je kuća u kojoj žive od nekog dobrog čovjeka po imenu Milan koji zivi u inostranstvu i koji im je rekao da mogu biti tu koliko hoće ali da ne zna kako mogu da žive u takvim „uslovima“. Nemaju struje,nemaju vode,nemaju,nemaju ni jednog komšiju u blizini ali imaju srce,imaju dušu,imaju osmijeh,imaju cuku pa čak i zeku jednog malog,imaju BH zastavu na balkonu,imaju poster Pjanića na zidu,ukratko imaju ljubav prema svima,prema svim zivim bićima,kako ljudima tako i zivotinjama a to je ono što rijetki imaju. Pitam ja Ibru trebaju li vam drva,na šta on odgovara „ako možeš ti meni motorku nabavi jer mogu nekih drva dobiti u balvanima pa da mogu to da izrežem,a još mogu i zaradit djeci za hrane pošto me zovnu ljudi nekad da im režem jer sam dobar sa motorkom ali šta ću kad imam mjesečno samo 58 maraka primanja,nemam od čega da je kupim. Reko Ibro koja je najbolja motorka,koja marka na šta odgovara „Stihl“.Reko,Ibro smatraj to završenim,dobit ćeš Stihl-ovku u narednih sedam dana i tako mi Boga dobit će je jer drugi bi rekli daj nam pet metara drva,a Ibro traži nešto što će mu pomoći da on sam sebi obezbjedi ta drva i još djeci nešto hrane na sto da donese. Pitam ja njega dalje,pomaze li vam država išta na šta je samo slegao ramenima nakon čega sam bacio pogled na na našu zastavu na Ibrinom balkonu i steglo me u grlu bilo. Kad je došlo vrijeme da idemo dali smo im još nekih 30-tak maraka da kupe benzina jer imaju neki agregat pošto struja uopšte ne dolazi do te kuće i taj agregat upale sahatak svako veče,malo pogledaju televizor i to je to. Nura(12) je odlična učenica i kaže Ibro „bila bi ona još bolja da ima svjetlo pa da može navečer da uči ili da ima računar“. Kad smo krenuli kažem ja njemu da ćemo mu pomoći maksimalno jer ne želimo da tako lijepa,draga i puna ljubavi djeca za mjesec,godinu ili pet budu primorana da kradu jer ih je glad natjerala na to,na šta meni Ibro odgovara „moja djeca neće nikad krasti,ja ću prositi ako ne budem morao ali moja djeca neće nikada krasti“. Neće moj Ibro,tako mi Boga neće,ti imaš divnu djecu i mnogi bi ti trebali zaviditi na njima. Dok sam ja razgovarao sa Ibrom moji prijatelji su razgovarali sa njegovom suprugom Aidom i dječicom i kada smo sjeli u kombi i krenuli nazad prema svojim toplim domovima,punim hrane,vode,struje,laptopa,mobitela,wirelessa i čega sve ne,reče mi jedna prijateljica kako joj je neko od djece rekao „druga djeca neće da se druže sa nama u školi,kažu da smo šugavi“. Tada,isto kao i sada dok ovo pišem suze su mi samo krenule …
http://krajina.ba/86477/druga-djeca-nece-da-se-druze-sa-nama-kazu-da-smo-sugavi/
tuga
:icon_sad::icon_sad::icon_sad:
Krenusmo mi tako jučer prema Gluhoj Bukovici da isporučimo pomoć porodici Mekić,a par dana prije kaže meni moj dobar prijatelj i mnogo dobar čovjek Armin Sipović Sipa „Elvire,trebali bi usput obići još jednu porodicu samo da vidiš u kakvim uslovima žive,a vjeruj mi zijanit ćeš se kada vidiš“ .. ma reko,Sipa brate,dovoljno mi je to što si mi ti rekao,te ja tu odmah odvojim dio sredstava za njih,ne znajući uopšte ni koliko ih ima,koja su godišta djeca,šta imaju,šta nemaju itd. I tako na putu prema Bukovici stade Sipa tu negdje blizu Lašvanske petlje samo da vidimo tu porodicu. Pređosmo cestu i krenusmo prema kući i tu nekih 50-tak metara prije ja ugledah tri najsretnija osmijeha koja sam ikada u životu vidio kako trče prema nama.Dođoše do nas i počeše nas grliti i pozdravljati kao da smo im najbliži rod.Dakle vide mene,totalnog stranca,kako sa rukama u džepovima (u tom trenutku nismo niša nosili od pomoći) idem prema njima i trče u zagrljaj kao što djeca samo majci trče. U tom trenutku mi je bilo puno srce kad sam ih vidio takve nasmijane,sretne,pune ljubavi da bih samo nakon dvadesetak koraka tj. nakon što sam zakoračio u njihovu kuću skoro u sekundi zaplakao ali sam se nekako suzdržao zbog te djece. Tu smo se zadržali kratko i rekli im da ćemo im u povratku svratiti i pitali ih hoćete li nešto posebno da vam kupimo na šta je mala Nura (12) rekla „kupite nam teka“,a njen brat Emin (10) „kupite nam soka i ruksak“ ,reko kakav sok hoćeš,kaže „od narandze“. Otišli smo mi u Gluhu Bukovicu,našli se sa našom ekipom iz Travnika,isporučili porodici Mekić pomoć u vrijednosti nekih 4 hiljade maraka i u svim drugim uslovima ja bih bio presretan jer to je do sada najveća akcija bila i prvi pomozi.ba konvoj ali ja nisam bio presretan jer toliko mi se srce steglo bilo,kao što se i sada steže dok ovo pišem zbog onoga što sam vidio par sati prije. U povratku smo svratili i kupili im hrane,školskog pribora i 2 ruksaka(vrijednosti nekih 250KM). Silazimo opet prema njima a stvari smo ostavili u autu i opet nas dočekuje osmijeh i neka nevjerovatno pozitivna energija četvero djece koja ništa ali bukvalno ništa nemaju. Opet smo dakle bili bez stvari što dovoljno govori da su se oni obradovali nama,a ne stvarima iako su im za život neophodna.Ta djeca vole sve ljude i ne mogu,jednostavno ne mogu evo još uvijek da dođem sebi od jučer i baš mi je teško dok ovo kucam. Kad smo ih sve pozdravili a u tom trenutku ih je bilo četvero plus majka Aida,otišli smo zajedno do kombija po stvari i naglasili da je to samo malo što smo im sada usput donjeli ali da ćemo se ako Bog da vratiti sa dosta više i hrane i garderobe. Iako evidentno zeljni svega oni su te stvari samo unjeli u kuću i vratili se vani da se igraju sa nama,dakle nisu „nasrnuli“ da gledaju sta ima u tim kesama što bi bilo sasvim normalno već su unjeli to i izašli vani da unose nešto u srca svih nas što ja ne znam šta je,da li je to ljubav,radost,sreća.. stvarno ne znam šta je ali je energija tako jaka koja moze pomjeriti planine,energija koju ja vama sada pokušavam prenjeti kroz ovu priču i ove slike. Majka Aida nam je ispričala sve o uslovima (mada nije trebalo ništa pričati jer nam je svima bilo više nego jasno) u kojima žive ,a nakon nekog vremena stiže otac Ibro sa najstarijim „dječakom“ Osmanom (13). Riječ dječak sam stavio pod navodnike jer Osman je sve ali dječak nije.Osman se pozdravio sa nama sa stavom jednog domaćina,sa kulturom i pristojnošću koju nemaju ni djeca koja pohađaju najskuplje škole na svijetu,o tako mi Boga nemaju.Osman radi sa ocem sve poslove koji ljudi sa svojih 30-40 godina rade. Osman je u stanju sutra da sam prehrani svojih četvero braće i sestara bez ičije pomoći.Osman je sve,sve samo dječak nije,iako mu je 13 godina. Osman ima jedne cipele,tri broja veće.Osman ima jednu jaknu,Osman ima jedne hlače,Osman ima jednu majicu ali Osman ima srce koje nema niko od nas,niko. Otac Ibro nam priča kako je kuća u kojoj žive od nekog dobrog čovjeka po imenu Milan koji zivi u inostranstvu i koji im je rekao da mogu biti tu koliko hoće ali da ne zna kako mogu da žive u takvim „uslovima“. Nemaju struje,nemaju vode,nemaju,nemaju ni jednog komšiju u blizini ali imaju srce,imaju dušu,imaju osmijeh,imaju cuku pa čak i zeku jednog malog,imaju BH zastavu na balkonu,imaju poster Pjanića na zidu,ukratko imaju ljubav prema svima,prema svim zivim bićima,kako ljudima tako i zivotinjama a to je ono što rijetki imaju. Pitam ja Ibru trebaju li vam drva,na šta on odgovara „ako možeš ti meni motorku nabavi jer mogu nekih drva dobiti u balvanima pa da mogu to da izrežem,a još mogu i zaradit djeci za hrane pošto me zovnu ljudi nekad da im režem jer sam dobar sa motorkom ali šta ću kad imam mjesečno samo 58 maraka primanja,nemam od čega da je kupim. Reko Ibro koja je najbolja motorka,koja marka na šta odgovara „Stihl“.Reko,Ibro smatraj to završenim,dobit ćeš Stihl-ovku u narednih sedam dana i tako mi Boga dobit će je jer drugi bi rekli daj nam pet metara drva,a Ibro traži nešto što će mu pomoći da on sam sebi obezbjedi ta drva i još djeci nešto hrane na sto da donese. Pitam ja njega dalje,pomaze li vam država išta na šta je samo slegao ramenima nakon čega sam bacio pogled na na našu zastavu na Ibrinom balkonu i steglo me u grlu bilo. Kad je došlo vrijeme da idemo dali smo im još nekih 30-tak maraka da kupe benzina jer imaju neki agregat pošto struja uopšte ne dolazi do te kuće i taj agregat upale sahatak svako veče,malo pogledaju televizor i to je to. Nura(12) je odlična učenica i kaže Ibro „bila bi ona još bolja da ima svjetlo pa da može navečer da uči ili da ima računar“. Kad smo krenuli kažem ja njemu da ćemo mu pomoći maksimalno jer ne želimo da tako lijepa,draga i puna ljubavi djeca za mjesec,godinu ili pet budu primorana da kradu jer ih je glad natjerala na to,na šta meni Ibro odgovara „moja djeca neće nikad krasti,ja ću prositi ako ne budem morao ali moja djeca neće nikada krasti“. Neće moj Ibro,tako mi Boga neće,ti imaš divnu djecu i mnogi bi ti trebali zaviditi na njima. Dok sam ja razgovarao sa Ibrom moji prijatelji su razgovarali sa njegovom suprugom Aidom i dječicom i kada smo sjeli u kombi i krenuli nazad prema svojim toplim domovima,punim hrane,vode,struje,laptopa,mobitela,wirelessa i čega sve ne,reče mi jedna prijateljica kako joj je neko od djece rekao „druga djeca neće da se druže sa nama u školi,kažu da smo šugavi“. Tada,isto kao i sada dok ovo pišem suze su mi samo krenule …
http://krajina.ba/86477/druga-djeca-nece-da-se-druze-sa-nama-kazu-da-smo-sugavi/
tuga
:icon_sad::icon_sad::icon_sad:
